Александар Македонски или Александар Велики (грч. Ἀλέξανδρος ὁ Μέγας) (20/21. јул 356. пре Христа — 10/11. јун 323. пре Христа), краљ Македоније од 336. пре Христа до 323. пре Христа.¹⁾

Познат је по томе што је освојио већину тада насељенога и познатога света, па се сматра једном од најважнијих личности и војсковођа у целој историји. Његов отац Филип II Македонски успоставио је македонску хегемонију у целој Грчкој, а након Филиповог убиства 336. пре Христа Александар је наследио македонски трон. Наследио је јаку краљевину и искусну војску прекаљену у ратовима. Након консолидације прилика у Грчкој Александар је 334. пре Христа кренуо у освајачки поход на Персијско царство. Походом у Малу Азију започео је десетогодишња освајања. Низом победа у одлучним биткама код Граника, Иса и Гаугамеле сломио је персијску војску и на крају је освојио цело Персијско царство. Наставио је освајања све до Индије, али побунила му се војска жељна повратка кући. Александар је био присиљен да се врати до Вавилона. Његова прерана смрт 323. пре Христа окончала је планиране нове походе и освајање целога простора око Средоземнога мора. Неколико година након његове смрти започела је серија грађанских ратова између његових генерала дијадоха. Његова освајања обезбедила су насељавање грчких колониста и ширење грчке културе на истоку, па је створена нова хеленистичка цивилизација.

Александар Велики је рођен 20/21. јула 356. пре Христа у Пели, престолници краљевине Македоније. Његов отац био је македонски краљ Филип II Македонски, а његова мајка Олимпијада била је четврта Филипова супруга и ћерка епирског краља Неоптолема I од Епира. Иако је Филип II Македонски имао седам (или осам) жена, Олимпијада је једно време била његова главна супруга. Неколико легенди исплетено је око Александровога рођења или детињства, а све су имале за циљ да покажу да Александар није обично дете.²⁾ Према Плутарху Олимпијада је уочи свадбе сањала да је њену утробу погодила муња, што је изазвало велику ватру, који се на све стране надалеко раширила.³⁾ Према другој легенди, коју преноси Плутарх Филип је након венчања себе видио у сну како женину утробу осигурава печатом са ликом лава.⁴⁾ Плутарх је понудио низ интерпретација тога сна, да је Олимпијада зачела пре брака или по другом тумачењу да је Александров отац сам Зеус.⁵⁾ Део античких коментатора тврдио је да је Олимпијада измислила и ширила причу о Александровом божанском пореклу. Александар се родио на дан, када је Филип припремао опсаду Потидеје на полуострву Халкидици. Истога тога дана Филипу је стигла вест о великој Парменионовој победи над Илирима и Пеоњанима.⁶⁾ Тога дана стигла му је и вест да је његов коњ победио на Олимпијским играма.⁷⁾ Тога дана спаљен је Артемидин храм у Ефезу, једно од седам светских чуда, па је Хегесија из Магнесије изрекао досетку да је храм изгорио зато, јер је Артемида бабичила приликом Александрова рођења.⁸⁾ Те легенде и приче настале у у доба када је Александар постао краљ, па је могуће да су настале на његов подстицај, са намером да се покаже да је он натчовек и да му је од рођења судбински одређена велика улога.⁹⁾

Док је био мали Александрова дадиља била је Ланика, сестра његовога будућега генерала Црнога Клита. Касније га је подучавао строги Олимпијадин рођак Леонида.¹⁰⁾ Други наставник био је Лисимах из Акарнаније, који је био омиљен, јер је Александра називао Ахилејем.¹¹⁾ Попут осталих македонских племића Александар је научио да чита, свира лиру, јаше, лови и да се бори.¹²⁾ Када је имао десет година један трговац из Тесалије понудио је Филипу II Македонскоме коња Букефала за 13 таланата (по данашњој цени 1,1 милион евра).¹³⁾ Међутим коњ је био толико дивљи, да га нико није могао да узјаши. Филип је већ био одустао од купње коња, али Александар је тврдио да он може да га узјаши, што је и доказао. Филип је био толико изненађен, пошто му је син обуздао коња, кога искусни јахачи нису могли да обуздају. Био је одушевљен Александровом храброшћу и умећем, па је рекао Александру да тражи краљевство, које ће њега бити достојно, пошто је Македонија за њега премала.¹⁴⁾ Коњ Букефал је био верни Александров пратилац на свим његовим походима све до Индије. Када је коњ угинуо Александар је онда један град Букефалију назвао по свом коњу.

Када је Александру било 13 година Филип је за њега почео да тражи погоднога учитеља, а у обзир су долазили такве величине попут Исократа или Спеусипа. На крају се Филип II Македонски одлучио за Аристотела.¹⁵⁾ Као учионицу одабрао је Нимфеј код Мијезе у доброј хладовини.¹⁶⁾ Филип је не само богато наградио Аристотела, него је поред тога поново подигао његов родни град Стагиру, а бивше становништво откупио из ропства и са њима поново населио град.¹⁷⁾ Школу у Мијези заједно са Александром похађали су краљевски пажеви, тј. синови највишега македонскога племства, а међу њима су били Птолемеј, Хефестион, Касандар, Неарх, Харпал и Филота Парменионов.¹⁸⁾ Многи од њих постаће Александрови пријатељи и будући генерали. Аристотел је учио Александра и његове пратиоце филозофији, етици, политици, логици, геометрији, зоологији, реторици, моралу, религији и уметности. Аристотел је Александру усадио љубав према науци, филозофији и читању.¹⁹⁾ Развио је код њега страст за Хомером, а посебно Илијадом. Александар се током свих својих похода није одвајао од Илијаде, коју је од Аристотела добио на поклон.²⁰⁾

Када је имао 16 година, тј. 340. пре Христа, окончало се Александрово образовање.²¹⁾ Филип II Македонски је тада отишао у поход против Бизантија и Перинта, па је у Македонији оставио Александра као регента и наследника.²²⁾ За сваки случај са Александром је оставио Антипатра и Пармениона.²³⁾ За време Филипова одсуства побунило се трачко племе Мајђана, али Александар је брзом акцијом заузео њихову територију и истерао их.²⁴⁾ То подручје колонизирао је грчким становништвом и основао град Александропољ.²⁵⁾ Кад се Филип вратио послао је Александра са омањом војском да угуши једну побуну у јужној Тракији. За време другога похода против Перинта Александар је спасио Филипу живот. Град Амфиса почео је да обрађује свете земље Делфског пророчишта. То светогрђе је омогућило Филипу да опет интервенише у Грчкој. Филип је тада још увек био заузет у Тракији, па је наредио Александру Македонском да припреми војску за поход у Грчку. Александар је био забринут због могућности интервенције грчких држава, па је због тога припремао војску правећи се да иде да нападне Илирију. За време тога метежа Илири су искористили ситуацију и напали су Македонију, али Александар их је одбио.

Филип II Македонски се придружио Александру Македонском 338. пре Христа и они су заједнички кренули са војском јужно до Термопила. Термопиле су заузели након упорне обране тебанског гарнизона. Након тога кренули су да заузму Елатеју, која се налазила неколико дана хода и од Атине и од Тебе. Атињани су предвођени од стране Демостена тражили савез са Тебом у рату против Македоније. И Атињани и Македонци послали су изасланике у Тебу. Атина је придобила Тебу. Након тога Филип је кренуо на Амфису. Заробио је најамнике, које је ту послао Демостен. Након предаје Амфисе Филип се вратио код Елатеје и предложио је Атини и Теби коначни мировни споразум, али Атина и Теба су то одбиле. Филип је онда са војском кренуо према југу, али противничка војска га је блокирала код Херонеје. У бици код Херонеје Филип је командовао десним крилом, а Александар Велики је командовао левим крилом. Заједно са Александром на левом крилу се налазила група Филипових поузданих генерала. Александар Велики је тада показао велико јунаштво и успео је да пробије противничку линију уз помоћ својих сабораца и онда је натерао противничко десно крило у бег, а након тога Филип је натерао у бег и противничко лево крило.²⁶⁾ У бици код Херонеје 338. пре Христа победила је македонска војска. Након победе код Херонеје Филип и Александар су отишли до Пелопонеза, где су их градови дочекивали са добродошлицом, све до Спарте, која је пред њима затворила капије. Ипак нису напали Спарту, јер су имали друге циљеве. Филип је 337. пре Христа основао Коринтски савез. Коринтски савез именовао је Филипа врховним заповедником грчких снага (хегемоном) у планираном рату против Персије.

Када се Филип II Македонски 337. пре Христа оженио Аталовом нећаком Клеопатром Еуридиком дошло је до велике свађе. Погоршали су се односи Филипа, Олимпијаде и Александра. Олимпијада је раздраживала и Александра против оца. Између Александра и Филипа дошло је до свађе након свадбе Филипа и много млађе Еуридике. Свађу је још више потпалио Еуридикин ујак Атал, који је пред пијаним сватовима рекао да се нада да ће Еуридика родити престолонаследника.²⁷⁾ Александар је бацио бокал на Атала, а Филип је онда у бесу повукао мач на свога сина, али како је био пијан спотакао се и пао.²⁸⁾ Олимпијада И Александар су тада отишли у добровољно изгнанство. Олимпијада је отишла код свога брата Александра Молошкога, који је тада владао Епиром.²⁹⁾ Александар је најпре отишао са њом, а онда је отишао у Илирију.³⁰⁾ Међутим Филип у ствари никада није ни намеравао да разбаштини свога политички и војно изузетно способнога сина Александра. Након пола године изгнанства отац и син су се помирили уз посредовање Демарата из Коринта.³¹⁾ Сатрап Карије Пиксодар је намеравао да склопи савез са Македонијом, па је предложио Филипу II Македонскоме да се Филипов малоумни син Филипа Архидеја ожени са његовом ћерком.³²⁾ Александрова мајка Олимпијада је била забринута због тога, па је Александра потакла на акцију. Александар је послао свога пријатеља Тесала у Карију и понудио женидбу Александра и Пиксодареве ћерке.³³⁾ То је разбеснило Филипа II Македонскога, па је он протерао Александрове пријатеље.³⁴⁾ Протерани су били Птолемеј Сотер, Неарх, Еригије, Лаомедон и Харпал.

Филипов телохранитељ Паусанија убио је 336. пре Христа Филипа II Македонскога док је ишао на свадбу Клеопатре од Македоније и Александра Молошкога. Македонско племство и војска прогласили су Александра Македонскога за новога краља. Одмах по ступању на трон Александар је одлучио да консолидира власт убиством потенцијалних ривала на македонски престо. Дао је да се убије његов рођак Аминта IV, а убио је и два принца Линкеста. Поштедио је једино њихова брата Александра Линкеста, јер је он био први који је поздравио Александра Великога као краља.³⁵⁾ Опростио му је и због тога јер је био ожењен Антипатровом ћерком. Олимпијада је са друге стране спалила Клеопатру Еуридику и Еуропу, што је наљутило Александра. Александар Велики је сматрао да му је Еуридикин ујак Атал опасност, а поред тога памтио је и његову увреду. Атал је у то време био у Парменионовој војсци у Малој Азији и ступио је у контакт са Атињанима. Александар је наредио да убију Атала, по свој прилици уз Парменионово знање и учешће. Александар је поштедео Филипа III Аридеја, јер је сматрао да му слабоумни полубрат не може представљати опасност.

На вест о Филиповој смрти побуниле су се многе грчке државе, укључујући Тебу, Атину, Тесалију и трачанска племена северно од Македоније. На вест о побуни Александар је брзо реаговао. Саветници су му препоручивали да покуша да изглади проблеме дипломатским средствима, али Александар Македонски се одлучио на војна средства. Окупио је 3.000 коњаника и запутио се према Тесалији на југ. Тесалци су заузели прелаз Темпе између планине Осе и Олимпа, али Александар је са војском прошао кроз Осу и нашао се Тесалцима иза леђа. Тесалци су се због тога предали, па је Александар имао на располагању и тесалијску коњицу и кренуо је према Пелопонезу. Зауставио се код Термопила, где су га признали за вођу Амфиктионског савеза. Одатле је кренуо према југу. Атина је молила за мир, па је Александар опростио свима, који су учествовали у побуни. У Коринту су га именовали хегемоном грчких снага у предстојећем рату против Персије. Док је боравио у Коринту стигле су вести о побуни Трачана на северу.

Пре похода на Персију Александар је требао да осигура северне границе. Због тога је у пролеће 335. пре Христа кренуо у Тракију³⁶⁾ против Илира и Трибала, за које је знао да припремају побуну.³⁷⁾ Док је пролазио кроз Тракију нека племена су се застрашила, па су се покорила,³⁸⁾ а придружило му се и трачко племе Агријана. Кренуо је из Амфипоља, прешао је реку Нес и стигао је десетога дана до планине Хема (Балкана).³⁹⁾ Ту је македонска војска победила Трачане, који су били заузели планинске висове. Након тога Александар Македонски је кренуо у земљу Трибала, које је победио на реци Лигин, притоци Дунава. Три дана након битке на Лигину Александар Македонски је дошао до Дунава, суочавајући се са Гетима, који су се налазили са друге стране реке.⁴⁰⁾ Македонска војска је изненада ноћу прешла Дунав, изненадила је и победила Гете и заузела им и срушила град.⁴¹⁾ На повратку са Дунава Александар је сазнао да се побунио Клитија Илирац, краљ Илира, а да му помаже Глаукија, краљ Таулантијана.⁴²⁾ Александар се вратио у Илирију и победио је оба владара и присилио их на повлачење.⁴³⁾ На тај начин Александар је осигурао северну границу Македоније. Док је Александар Велики ратовао северно од Македоније поново се побунила Атина и Теба. Александар је одмах реаговао, па су градови поново почели да оклевају, а једино је Теба одлучила да се одупре. Теба је била сравњена са земљом, а њена територија је подељена између беотских градова. Пад Тебе присилио је Атињане да моле за мир. Грчка је поново била пацифицирана. Александар Македонски је кренуо на азијски поход, а Антипатра је оставио иза себе као регента у Македонији и Грчкој.

Када је средио прилике у Грчкој Александар Велики је сазвао своје генерале и пријатеље на саветовање о походу на Персију и о томе како водити рат.⁴⁴⁾ Антипатар и Парменион су га саветовали да најпре обезбеди наследника, па да тек онда крене у поход.⁴⁵⁾ Александар је сматрао да је срамота да чека наследника и заложио се да крену одмах. Александар је 334. пре Христа прешао Хелеспонт.⁴⁶⁾ У Малу Азију је прешао са око 48.000 пешака, 6.100 коњаника и флотом од 120 бродова са 38.000 чланова посаде.⁴⁷⁾ Александрова војска је регрутована у Македонији, грчким полисима, Тракији, Пеонији и Илирији, а поред тога унајмљени су и најамници. Када је ступио на тло Мале Азије код Илија бацио је копље у азијско тло и изјавио да прихвата Азију као поклон од богова.⁴⁸⁾ Александар је победио удружену војску малоазијских персијских сатрапа у бици на Гранику 334. пре Христа. Након битке цела сатрапија Фригија пала је под власт Александра Великога, који је онда кренуо на Лидију, где је сатрап Митрен предао Сард са тврђавом и ризницом. Александар Велики је веома брзо након битке код Граника ослободио грчке градове Mале Азије, укључујући и Милет. У граду јаких бедема Халикарнасу утврдио се Мемнон са Родоса и Оронтобат са персијским снагама, па је Александар први пут дуже опседао један град и на крају их присилио да се повуку. Власт у Карији оставио је Ади од Карије. Александар је након Халикарнаса кренуо кроз планинску Ликију и преко Памфилије. Успут је преузимао контролу над свим обалним градовима, да би Персијанце лишио лука. Од Памфилије више није било већих лука, па је кренуо према унутрашњости. У древној фригијској престолници Гордију Александар је решио до тада нерешив Гордијски чвор. Александар га је пресекао мачем и решио на тај начин.

Александар је зимовао у Малој Азији, а онда је 333. пре Христа прошао са војском кроз Киликијска врата. Победио је много пута већу персијску војску под заповедништвом персијскога цара Дарија III у бици код Иса. Александар је са елитном јединицом коњаника пратилаца напао персијски центар, где се налазио цар Дарије. Када је Дарије III побегао са бојишта то је изазвало панику у персијским редовима и тешки пораз. Дарије је иза себе оставио своју фамилију, мајку и жену, које су Македонци заробили. Дарије је Александру нудио мировни споразум, по коме би се одрекао изгубљених територија и поред тога платио 10.000 таланата за своју фамилију. Међутим Александар је одбијао споразум тврдећи да њему припада све и да је он краљ Азије. Александар је наставио са освајањем Сирије и обале Леванта. Током 332. пре Христа био је присиљен да нападне добро утврђени Тир. Персијанци су у то време господарили морем са Кипра и из Египта, а Тир је био од великога значаја, јер је био последња лука у Феникији, која није била под Александровом контролом.⁴⁹⁾ Није могао да крене у поход на Египат, а да иза себе остави Тир под персијском контролом. Опсада Тира трајала је преко годину дана и Тир је заузет августа 332. пре Христа. Александар је био љут због изгубљенога времена, средстава и људи током десетомесечне опсаде, па је након заузимања града 30.000 становника Тира побио или продао у робље.

Након освајања Тира брзо су падали сви градови на путу за Египат, сем Газе. Утврђење у Гази било је добро утврђено на брду, па је било потребно да се опседа. Након три неуспешна напада Газа је заузета, али приликом освајања Александар је био озбиљно рањен. Као и у Тиру побијено је све мушко становништво, а деца и жене су продане у робље. Јерусалим се одмах предао, па је био поштеђен разарања. Александар Велики је крајем 332. пре Христа ушао у Египат, где је дочекан као ослободилац. Основао је у Египту Александрију,⁵⁰⁾ град, који ће постати најпросперитетнији град краљевине Птолемејида. Кренуо је на дуги пут кроз пустињу до Амоновога храма,⁵¹⁾ који се налазио у оази Сива. Посету храму искористио је за пропагандни ефекат на становништво Египта и да би могао да се позива на одобрење богова за освајање Персије.

Александар Македонски је 331. пре Христа напустио Египат и кренуо је према Мезопотамији. Прешао је Еуфрат и Тигар готово без икаква отпора. Персијски цар Дарије III је сакупљао огромну војску из свих крајева свога царства. Планирао је да победи македонску војску помоћу вишеструко бројније персијске војске. Осим тога планирао је и да се коначна битка са македонском војском одвија у равници, где би могао да искористи бројчану надмоћ. Дарије је сачекао Александра у равници код Гаугамеле са далеко бројнијом восјком. У бици код Гаугамеле 331. пре Христа Александар Велики је поново победио персијску војску. Дарије III је успео да побегне преко јерменских планина у Медију.⁵²⁾ Планирао је да сакупи у источним сатрапијама нову војску против Александра. Након битке Александар је крајем 331. пре Христа заузео Вавилон.

Док је Александар напредовао од Вавилоније до Персепоља дотле је Дарије III остао у Екбатани у Медији настојећи да окупи нову војску из источних сатрапија. Александар је спроводио либералну политику и у Вавилонији и у Персији, па је придобијао Даријеве поданике. Александар је заузео и Сузу, а краљевска цеста је повезивала Сузу са Персепољем и Пасаргадом и Александар је напредовао дуж ње. Ариобарзан је од Дарија добио задатак да спречи продор македонске војске у ужу Персију. Персија се могла лако бранити зато што се могло доћи до ње само преко неколико могућих прелаза преко планина Загрос. Да би дошао до уже Персије Александар је морао да пређе узак планински кланац Персијска врата. Ариобаразан је око месец дана у јануару 330. пре Христа успешно спречавао продор македонске војске преко Персијских врата. Био је то последњи отпор персијских снага пред престолницом Персепољем. Након победе код Персијских врата Александар је лако дошао до Персепоља и заузео га. У Персепољу је била највећа персијска ризница, огроман новац, који је дуго био ван оптицаја. Од тада је Александар имао огромне новчане резерве да је постао финансијски неовисан о грчким државама. Александар је дао војсци да неколико дана пљачка град. У Персепољу је остао пет месеци. Током његова боравка избио је пожар у Ксерксовој палати, а ватра се тако раширила да је цели град завршио у пламену. Плутарх наводи две могућности како је спаљен Персепољ.⁵³⁾ Према једној од њих Александар је спалио Персепољ да се освети због персијскога спаљивања Акропоља у Атини 480. пре Христа.⁵⁴⁾ Према другој верзији Александра је пијана војска наговорила да спали Персепољ.⁵⁵⁾

Александар је кренуо за Даријем III прво према Екбатани у Медији, а онда према Партији. Међутим пошто није успео да довољно брзо окупи нову војску Дарије је морао да бежи према Бактрији. Имао је на располагању 30.000 Персијанаца.⁵⁶⁾ Кренуо је кроз Каспијска врата. Александар је кренуо за њим у потеру. Циљ му је био да ухвати Дарија и сам тиме постане неприкосновени цар Персије. Војска која је пратила Дарија била је деморалисана и имала је много дезертера. Сатрап Бес је убио Дарија, настојећи на тај начин да одобровољи Александра. Бес се прогласио новим персијским царем и повукао се у Централну Азију са циљем да ту започне герилски рат против македонске војске. Александар је сахранио Дарија по персијској церемонији, а тврдио је да је Дарије њега именовао као наследника персијскога трона. Сматра се да је Даријевом смрћу Персијско царство престало да постоји. Александар је Беса проглашавао узурпатором персијскога трона и кренуо је према Бактрији у поход против њега. Поход против Беса претворио се у велики поход у централној Азији. Александар је на том походу основао низ нових градова, укључујући и Кандахар у Авганистану. Александар је напредовао кроз Медију, преко Партије, Арије (западни Авганистан), Дрангијане, Арахозије (јужни и централни Афганистан), Бактрије (северни Афганистан) и Скитије. Спитамен је издао Беса, па је Бес био погубљен. Међутим касније, док је Александар био на Јаксарту (Сир Дарји) у походу против Скита Спитамен је подигао устанак 329. пре Христа против македонске власти. У Согдијани су се подигли многи градови.⁵⁷⁾ Чак се и део Бактрије придружио побуни. Спитамен је опседао и македонски гарнизон у Мараканди (Самарканду), а касније је потпуно уништио мању македонску војску од око 2.400 војника. Александар је након победе над Скитима на Јаксарту кренуо против Спитамена, који се повукао. Спитамен је поражен тек 328. пре Христа.

Александар Велики је након освајања Персије схватио да је потребно да смањи јаз имеђу Грка и Персијанаца. Сватао је проблеме владања тако културно различитим народима. Почео је од 330. пре Христа да носи персијску одећу.⁵⁸⁾ Облачење персијске одеће представљало је маркетиншки трик да би придобио Персијанце, да прихвате новога краља.⁵⁹⁾ На двору је увео персијске обичаје. Ти обичаји су љутили Македонце. Један од обичаја који су тешко прихватали било је клечање или клањање пред краљем (проскинеза). Проскинезу је покушао да уведе 327. пре Христа на двору у Бактри.⁶⁰⁾ Био је то оријентални обичај, који је Грцима био јако стран и понижавајући и није одговарао слободарском духу Грка. Покушај увођења проскинезе окончао се неуспехом. Дворски историчар Калистен је први одбио, а онда и остали.⁶¹⁾ Персијско племство и персијски дворјани на Александровоме двору су исто тако боли очи обичним Грцима.

Филота Парменионов показао је немар да пријави заверу против Александра Македонског. Према Курцију Руфу Филоти је судила скупштина од 6.000 Македонаца и осудили су га на смрт.⁶²⁾ Александрови пратиоци су пре тога изнели оптужбе против Филоте. Филотин отац Парменион заповедао је великом војском и чувао је огромну заробљену персијску ризницу. Александар је сматрао да је опасно да Парменион остане жив када му је син филота погубљен, па је наредио да се убије Парменион.⁶³⁾⁶⁴⁾ Филота и Парменион су били познати као критичари Александрових оријенталних обичаја, па постоји могућност да је Александар искористио Филотину повезаност са завером да га елиминише.⁶⁵⁾ Клит Црни је спасио Александру живот у бици код Граника, али био је незадовољан Александровом политиком да се стара гарда, тј. Филипови генерали постављају као сатрапи провинција, а Александар даље ратује са новом гардом. За време пијанке дошло је до препирке између Клита Црнога и пијанога Александра.⁶⁶⁾ Клит му је замерао да се одрекао Филипа.⁶⁷⁾ Рекао му је да је крвљу Македонаца постао велик и да сада они Македонци морају мољакати Персијанце да их пусте пред краља. Замерио му због намера да живи на персијски начин, да носи персијске хаљине, где се не говори отворено и слободно, него се савијају кољена пред царем.⁶⁸⁾ Александра се толико разбеснио да је убио Црнога Клита, а онда је данима жалио због свога поступка. Касније у Централној Азији спречена је Хермолајева завера против Александра, а ту заверу подстакли су неки краљеви пажеви.⁶⁹⁾ Оптуживали су због те завере и филозофа и Александровога службенога историчара Калистена из Олинта. Иако нису нађени докази да је Калистен умешан пао је у немилост, посебно због опирања проскинези.⁷⁰⁾

Антипатар је и за време власти Александра Великога увек био постављан за регента да управља Македонијом кад год би Александар одсуствовао из Македоније. Када је Александар кренуо у освајање Персије именовао је Антипатра главним заповедником целе војске у Европи.⁷¹⁾ Током 331. пре Христа избила је побуна у Тракији.⁷²⁾ Антипатар је тада са целом војском кренуо на њега да сломи побуну. Трачку побуну и Антипатрово одсуство искористио је спартански краљ Агис III, па је објавио рат против Македоније. Агис је заповедао војском од 20.000 пешака и 2.000 коњаника.⁷³⁾ У бици на Пелопонезу победио је македонског генерала Корага, па су се Спарти прикључили и други чланови савеза Елида, Ахаја и Аркадија. Антипатар је онда окончао рат у Тракији што је могао брже и кренуо на југ.⁷⁴⁾ Антипатар је у бици код Мегалопоља 331. пре Христа победио спартанску војску под заповедништвом спартанскога краља Агида III. Агис је погинуо у тој бици. Александрова мајка Олимпијада свађала се са Антипатром, па је напустила Македонију и отишла у Епир.⁷⁵⁾⁷⁶⁾ Ипак за време Александровога одсуства Грчка је већином уживала у миру и просперитету. Александар је у Грчку слао огромну количину блага заробљенога за време освајања. Већа количина новца повећала је трговину у целом Александровоме царству. Међутим поред македонских миграција по новоосвојеним територијама Александрови стални захтеви за новом војском смањивали су македонску радну снагу. Македонија је након Александрових освајања због тога слабила.

Александар се оженио бактријском принцезом Роксаном чиме је настојао да освоји срца домаћега становништва и тако учврсти своју власт. Након тога кренуо је према Индији. Процењује се да је Александар Македонски имао на располагању 41.000 до 46.000 војника, иако постоје и веће процене. Главнина македонских снага кренула је у подручје данашњега Пакистана кроз Кајберски прелаз. Мањи део кренуо је са Александром 327. пре Христа севернијим путем и уз пут су заузели тврђаву Аорн. Аорнова стена представљала је место митолошкога значаја за Грке, јер по легенди Херакле на свом путу у Индију није успео да је заузме. Током пролећа 326. пре Христа Александар је удружио своје снаге са савезником, краљем Таксилом, који је био у непријатељству са краљем Пором. Требао је да покори краља Пора у Пенџабу да би наставио напредовање на исток према Индији. Било је опасно да таквога противника остави у позадини и да настави са напредовањем. У бици код Хидаспа 326. пре Христа Александар је победио краља Пора и заробио га. Александар му је дозволио да и даље влада својом краљевином, али у Александрово име. Порова краљевина је постала Александров вазал. Александар Велики је на месту битке с једне стране реке основао град Никеју (победу), а са друге стране реке је основао град Букефалију у част свога коња Букефала, који је крепао непосредно након битке.

Током 326. пре Христа Александар је ишао даље на исток дубље у Индију. Када је дошао до граница Магаде, тј. до реке Хифразис (Беас) војска му се побунила. Били су исцрпљени и хтели су да се врате кући. Александар Македонски је био љут, али на састанку са главним официрима Коин је уверио Александра да је боље да се врате. Александар је морао да пристане и након осигурања граница почео је да се враћа на запад, односно југозапад. Кретао се дуж реке Инд успут покоравајући Малије и друга индијска племена. Током 325. пре Христа Александар Велики је наредио Кратеру да се враћа на запад једним путем кроз Арахосију и Дрангијану. Александар је са другом војском дошао до Индијскога океана, па је део пута прешао бродом, а делом прешао кроз пустињу у Гедросији, у којој је изгубио много војске. У Карманији (јужни Иран) његова војска се поново састала са Кратеровом војском. У Сузу су стигли марта 324. пре Христа.

Александар Велики је након освајања Персије схватио да је потребно да смањи јаз имеђу Грка и Персијанаца. Почео је да носи персијску одећу, а на двору је увео персијске обичаје. Ти обичаји су љутили Македонце. Један од обичаја који су тешко прихватали било је клечање или клањање пред краљем (проскинеза). Александар је планирао пресељења Грка у Азију, а Азијата у Европу исто тако са циљем да ојача јединство новога царства. Пропагирао је мешовите бракове Грка и Персијанки.

На масовној свадби у Сузи 324. пре Христа Александар Велики и његови генерали су се оженили персијским принцезама. Александар се оженио Даријевом ћерком Статеиром, Хефестион се оженио њеном сестром, Кратер са ћерком Даријева брата, а остали са ћеркама сатрапа. Александар је по персијским и другим сатрапијама почео да оснива војне школе у којима је Персијанце, Међане и остале источњаке почео да обучава да се боре на македонски начин, са македонским оружјем и у македонским војним формацијама. Успостављајући војне школе по источним сатрапијама Александар је успео да створи нову војску која му је била на располагању, а са друге стране смањио је јаз између Персијанаца и Грка и у војном позиву. Успостављање једнакости и у војној служби за Александра је значио један корак ближе јединственом царству, које ће стопити разне народе. Александар је обучио и створио нову војску од 30.000 Персијанаца, Међана и другох Азијата.⁷⁷⁾

Када је стигао у Опиду Александар Велики је објавио да немерава да пошаље кући у Грчку 10.000 ислужених ветерана.^78)79)80) Обећао је да ће их све збринути. За војску, која је већ раније била незадовољна многим Александровим поступцима, тај поступак представљао је кап која је прелила чашу. Избила је побуна у Опиди августа 324. пре Христа. Александар је угушио побуну хапшењем и погубљењем најистакнутијих побуњеника. Александрова нова политика је тешка срца ипак на крају прихваћена, а Кратер је повео 10.000 ветерана према Македонији.

Хефестион је био Александров пријатељ од раног детињства, а изгледа и љубавник, био му је телохранитељ и командант елитне јединице коњаника пратилаца. Александар га је поставио за хилијарха, формално другога у заповедништву. У Екбатани је 324. пре Христа Александар организовао музичка и гимнастичка такмичења. Одржавао је и велике пијанке са својим пратиоцима.⁸¹⁾ У то време Хефестион се разболио⁸²⁾ и након седам дана је умро. Александар је био тешко погођен његовом смрћу. Александар је био толико жалостан као да је погубио разум, па је наредио да се свима коњима и магарцима остриже грива.⁸³⁾ Трошкови Хефестионове сахране процењују се на 10.000⁸⁴⁾ до 12.000⁸⁵⁾⁸⁶⁾ таланата.⁸⁷⁾ Александар је наредио да се угаси персијска света ватра, а она се гасила само кад умру краљеви.⁸⁸⁾

Александар Велики је умро 10. или 11. јуна 323. пре Христа у Вавилону. У доба смрти имао је 32 године. Постоји нешто различит опис његове смрти код различитих аутора. Према Плутарху Александар је 10 дана пре смрти приредио велику гозбу Неарху и командантима морнарице, а након целе ноћи на гозби отишао је на пијанку код Медија из Ларисе.⁸⁹⁾ Након целодневне пијанке почела га је трести грозница, која се погоршавала све док није више могао да говори и на крају је преминуо. Према Диодору и Аријану испио је велики бокал немешанога вина Хераклу у част, од чега је осетио жесток бол, али Плутарх негира такве тврдње.⁹⁰⁾ Диодор, Плутарг, Аријан и Јустин помињу и теорије које су се биле појавиле да је Александар отрован.⁹¹⁾ Међутим Плутарх је побио такве теорије,⁹²⁾ а Диодор и Аријан су рекли да то наводе само због комплетности приче.

Они који су наводили да је Александар отрован помињали су Антипатра, који се иначе стално свађао са Олимпијадом. По тој теорији Антипатров син Јола је отровао Александра.⁹³⁾ Олимпијада је касније дала да се ископају и Јолине кости, сматрајући да је он убио Александра.⁹⁴⁾

Александрово тело било је положено у златни саркофаг, који је стављен у златни ковчег. Према Елијану, пророк Артистандер прорекао је да ће земља где положе Александрово тело бити просперитетна и никад је нико неће моћи освојити. Александрови наследници су због тога поседовање његовога тела сматрали симболом легитимитета, јер су краљеве иначе сахрањивали њихови насленици. Аридеј је након Александрове смрти 323. пре Христа добио задатак од регента Пердике да припреми кочије и Александрово тело за сахрану.⁹⁵⁾ Готово две године се у Вавилону припремало Александрово тело за превоз кући. Александар је требао бити сахрањен у Еги (Вергини) у Македонији,⁹⁶⁾ на традиционалном месту где су се сахрањивали македонски краљеви. Птолемеј Сотер је са војском и 322. пре Христа пресрео у Сирији колону са Александровим телом. Одвукао је Александрово мртво тело у Египат. Могуће је и да је потплатио Аридеја који је био задужен за Александрову сахрану. У прво време Александрово тело је било у Мемфису, а величанствени гроб се припремао у Александрији, где је Александар касније и сахрањен.

Када је умро Александар Македонски 323. пре Христа иза њега није остало живих наследника. Ипак његова жена Роксана била је у шестом (или осмом) месецу трудноће. Није се знало да ли ће се дете уопште родити живо, а и ако се роди да ли ће бити мушко. Роксана је већ раније родила једнога сина, који је умро кратко након рођења. Иза Александра је остао један син Херакле, али сматрао се нелегитимним, јер његова мајка Барсина није била Александрова законита жена. Једини, који је могао да полаже право на трон био је Филип III Аридеј преживели син Филипа II Македонскога. Међутим Филип III Аридеј је био малоуман и неспособан да влада.

Александар је пред смрт пред сведоцима предао свој прстен Пердики. На тај начин формално је номиновао Пердику наследником. У Вавилону су Александрови телохранитељи сазвали његове главне пријатеље и генерале.⁹⁷⁾ Пердика је сазваном скупу изложио краљевски трон, дијадему, одећу и оружје.⁹⁸⁾ На то је ставио прстен, који му је Александра дао претходнога дана.⁹⁹⁾ Пердика је рекао да њима свима враћа прстен, као симбол краљевскога ауторитета.¹⁰⁰⁾ Пердика се први обратио скупу и рекао је да треба да изаберу једнога или више вођа док чекају да Александрова жена Роксана роди будућега краља.¹⁰¹⁾ Већина се сложила са Пердикиним предлогом, али пешадија на челу са Мелеагером била је незадовољна. Мелеагер је тражио да се за краља именује Александров малоумни полубрат Филип III Аридеј.¹⁰²⁾ Уследила је свађа, која умало није довела до грађанскога рата. На крају две старне су се помириле, па су за заједничке краљеве одређени Филип III Аридеј и Роксанино нерођено дете. У Вавилону је 323. пре Христа склопљен договор о подели Александровога царства, па су тада подељене сатрапије Александровима генералима дијадосима.

• Плутарх, Александар
• Диодор са Сицилије, Историјска библиотека
• Аријан, Анабаза
• Јустин
• Квинт Курције Руф
• Tarn, W.W. (1948). Alexander the Great. Cambridge: Cambridge University Press
• Roisman, Joseph; Worthington, Ian (2010). A Companion to Ancient Macedonia. John Wiley and Sons. ISBN 1405179368
• Worthington, Ian (2003). Alexander the Great: A Reader. Routledge. ISBN 0415291879
• Green, Peter (2007). Alexander the Great and the Hellenistic Age. Orion Books. ISBN 9780753824139
• A.B. Bosworth: Conquest and Empire: The Reign of Alexander the Great. Cambridge University Press, 1993. ISBN 0-521-40679-X
• N.G.L. Hammond: Alexander the Great: King, Commander and Statesman. Bristol Classical Press, 1994. ISBN 1-85399-068-X
• Waldemar Heckel, John Yardley, Alexander the Great: historical texts in translation, Wiley-Blackwell, 2004, ISBN 9780631228219
• Waldemar Heckel, Who's who in the age of Alexander the Great: prosopography of Alexander's empire, John Wiley & Sons, 2006, ISBN 1405112107
• Waldemar Heckel, The marshals of Alexander's empire, Routledge, 1992,ISBN 0415050537

Aleksandar Makedonski