Иван Јастребов
| Иван Јастребов |
|---|
 Иван Степанович Јастребов |
| Рођење: 8. фебруар 1839. Громушка, Русија Смрт: 20. јануар 1894. Солун, Турска Познат као: историчар, слависта и дипломата |
Иван Степанович Јастребов (рус. Иван Степанович Ястребов) (Громушка, 8. фебруар 18391) — Солун, 20. јануар 1894),2) историчар, слависта и дипломата, руски генерални конзул у Скадру, Призрену и Солуну.
Живот и рад
Одрастао је на Кавказу гдје му је отац био војни свештеник. Завршио је богословију у казанској духовној академији 1864. Те године је ступио у министарство вањских послова у одјељење источних језика. Године 1866. постаје службеник у изасланству у Цариграду. Године 1867. постао је секретар и тумач изасланства у Скадру, а касније управник па 1870. вицеконзул у Призрену. Године 1874. конзул је у Скадру, 1879. опет у Призрену, 1880. у Јањини. Постао је руски генерални конзул у Солуну 1886.
Урадио је много доброга за хришћане у Турској. Био је праведан према свима, а Србе је нарочито волио. Проучавао је српску историју, нарочито црквену, и о томе је објавио 12 чланака у Гласнику. Првих 10 је издао у књизи: Подаци за историју српске цркве, из путничких записника И. С. Јастребова (1879). Много је путовао и добро је познавао српске земље, и бавио се и етнографијом и археологијом. Године 1886. тако је издао значајни рад: Обичаји и пјесме турских Срба (на руском), који је 1889. изашао у другом издању. Јастребов је тим дјелом доказивао да су македонски Словени Срби. Износио је научну грађу потпуно објективно и тиме исправљао М. Милојевића у којечему. Након смрти Јастребова Српска академија наука је издала његово недовршено дјело: Стара Србија и Албанија (Споменик 61, руски језик).
Академик
Дописни је члан Српског ученог друштва од 1875. Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од 1888.
Литература
- Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924.2 (Н. Радојчић).